Um je neprestani tok, kontinuum. Ovaj kontinuirani proces se ne može adekvatno opisati rečima. Um se kreće napred ”šinama“ izvedenim iz navika. Kada pustimo da naša svesnost odluta, tada sledimo svoje uobičajene tendencije koje nisu ništa drugo nego naš ego na delu. Te tendencije smo razvili iz prošlih iskustava. Moramo shvatiti da kada ne vodimo računa, naša tendencija je da se prepustimo ljubomori ili ponosu ili bilo kojoj drugoj emociji koja je uobičajena. Ove tendencije možemo oslabiti tako što ćemo izbalansirati naše reakcije i polako možemo početi da unosimo neke promene u naše navike. Mi možemo gajiti otvorenost i dobrodušnost ako smo prvo uočili svoje navike.
Sa praksom ćemo vremenom naučiti da jasnije vidimo kako zbog prijanjanja za ego um reaguje ponosom, ljubomorom, pohlepom i tako dalje.
U našim odnosima sa drugima uvek nešto očekujemo. To je izuzetno važno shvatiti, jer naša očekivanja, kada se ne ispune, uzrokuju sukobe. Unutar našeg porodičnog i radnog okruženja obično imamo puno očekivanja. Često se pretvaramo da delamo za dobrobit drugih, dok istovremeno imamo očekivanja, što će dovesti do frustracija. „Očekivao sam ovo i ono … a sad, frustriran sam. Mislio sam da sam u pravu. Izneverili su me. Ili sam pogrešio, ili, oni nisu uradili šta je trebalo!“ Trebali bismo biti svesni da su svi takvi, da je svuda tako, uključujući i nas same. Uobičajeno je da se razmišlja na taj način, ali ipak toga treba da budemo svesni. Neophodno je i pomaže da se takav stav posmatra sa malo smisla za humor.
Nemojte misliti da postoji „brzo rešenje“ za njegovo modifikovanje. Uobičajeni refleks će se donekle promeniti nakon što smo ga prvo uočili, ali promena se ne može desiti na silu. Još od detinjstva nam se govori: nije dobro biti ponosan, nije dobro biti ljubomoran, itd. „Ono što nam nije rečeno je da su ove emocije, bes, ponos, ljubomora itd.uglavnom ono čime su naši umovi preokupirani. Isti um doživljava i pohlepu i velikodušnost. U stvari, zaista nema „lošeg“ nasuprot „dobrom“, već je to samo pogrešno etiketiranje. To je razlog zašto je tako važno videti i razumeti. Ključ nije odbaciti ove emocije, već ih prepoznati. Ono što se pojavljuje kao ponos može se promeniti u energiju akcije. Ukoliko je prepoznato ono postaje kvalitet. Ljubomora se može transformisati u kvalitet istrajnosti, vodeći nas do bodičite, do prosvetljenja. Ljutnja nastaje kada nešto pođe po zlu. Isti gnev može biti kvalitet lucidnosti koji bi mogao pomoći u ispravljanju situacije i na taj način mogao biti vrlo koristan.
Prepoznavanje naših emocija ne znači da treba da se borimo protiv njih ili da ih se oslobodimo. Nema šta da se odbaci, postoje samo različite energije koje se mogu koristiti na potencijalno korisne načine. Svesnošću, moguće je promeniti predznak energije iz negativnog u pozitivan.
Buda je rekao, “Mogu vam dati sredstva za oslobođenje, ali ja vas ne mogu osloboditi. Mogu vam dati alat za postizanje cilja.“ Takođe je podučavao da nije moguće osloboditi sebe bez „drugih“. Konačno prosvetljenje postiže se samo bodičitom. Ne možemo razviti kvalitete kada smo izolovani jer, da bismo prevazišli prijanjanje za ego naš uspeh zavisi od našeg kontakta sa drugima. Možemo iskoristiti šansu da upotrebimo svoje emocije kada se pojave da bi modifikovali i promenili svoje uobičajene tendencije. Bodičita, ili ljubav, je antidot koji se primenjuje da bi se promene ostvarile. Nema drugog načina. Moramo se postaviti na mesto drugih, biti svesni da su oni nesrećni i uveriti se u to da naša sopstvena sreća zavisi od njihove. To takođe znači da naše gledište obuhvata sve aspekte, tako da naša vizija bilo koje situacije postaje potpunija i samim tim preciznija. Neposredni rezultat primene bodičite je da prestajemo da odbacujemo svoju odgovornost bilo šta da se događa.
Kako razviti potrebnu budnost i integrisati je u svoje iskustvo? Cilj je sagledati pravu prirodu našeg uma, pravu prirodu mentalnih i spoljašnjih pojava. Polako i postepeno, poboljšavamo način na koji živimo svoj život i uzdižemo se sledeći smernice date u učenjima. Tada ćemo doći do faze u kojoj možemo preuzeti kontrolu nad svojim postojanjem. Krećemo duhovnim putem uzimajući u obzir sve implikacije zakona uzroka i posledice. Trudimo se da budemo svesni šta je pozitivno, a šta negativno dok smo na putu ka prosvetljenju. Ako se ne povučemo u samoću, nastavićemo više da naginjemo negativnim delima. Međutim, ako smo budni, možemo videti kroz svu tu negativnost. Tada ćemo imati priliku da kroz svoju praksu radimo sa negativnim percepcijama i pretvorimo ih u korisne kvalitete. Bivajući svesni, ne samo da živimo sa manje patnje, već težimo ka prosvetljenju.
izvor: odlomak iz članka „Arhitekta svog života“ www.jigmela.org