6. sesija – nastavak – Druga plemenita istina – Karma
Karma, Thanissaro Bhikku https://www.dhammatalks.org/books/NobleStrategy/Section0005.html
Karma je jedna od onih reči koje ne prevodimo. Osnovno značenje ove reči je prilično jednostavno– delanje – ali zbog značaja koju Budina učenja daju ulozi delovanja, reč karma je na sanskritu « zapakovana » u toliko mnogo značenja da reč delanje na engleskom (ili srpskom) ne može da iznese celokupan njen « prtljag ». Zato smo samo jednostavno preneli originalnu reč u naš rečnik.
Ali kada pokušamo da “raspakujemo” konotacije koje reč karma nosi sada kada je stigla u svakodnevnu upotrebu, otkrivamo da je veći deo njenog prtljaga pomešan u tranzitu. Za većinu ljudi, karma funkcioniše kao sudbina – i to loša sudbina, kao neobjašnjiva, nepromenljiva sila koja dolazi iz prošlosti, za koju smo nekako nejasno odgovorni i nemoćni da se s njom borimo. “Pretpostavljam da je to samo moja karma.”, čuo sam ljude kako uzdišu kada ih neprilika pogodi sa takvom silinom da oni ne vide nikakav izbor do li da se rezignirano pomire. Fatalizam koji je svojstven ovakvom stavu je jedan razlog zbog koga je za mnoge od nas koncept karme odbojan, jer zvuči kao surova mitologizacija koja može da opravda skoro svaku vrstu patnje ili nepravde u statusu kvo: “Ako je on siromašan, to je zbog njegove karme.” “Ako je silovana, to je zbog njene karme.” Veoma je malo potrebno da od ovoga dođemo do toga da kažemo da on ili ona zaslužuju patnju, pa s toga ne zaslužuju našu pomoć.
Ovo pogrešno shvatanje proizilazi iz činjenice da je budistički koncept karme došao na Zapad istovremeno sa ne-budističkim konceptima, i tako završio sa nekim od njihovih značenja. Iako su mnogi drevni koncepti karme fatalistički, rani budistički nije uopšte bio fatalistički. U stvari, ako razmotrimo bliže rane budističke ideje o karmi, shvatićemo da one pridaju čak manje važnosti mitovima o prošlosti nego što to čine mnogi savremeni ljudi.
Za rane Budiste, karma je bila nelinearna. Druge indijske škole su verovale da karma finkcioniše kao prava linija, sa delima iz prošlosti koja utiču na sadašnjost, i sadašnjim delima koja utiču na budućnost. Posledično, oni su videli malo prostora za slobodnu volju. Budisti su, međutim, uvideli da karma deluje u povratnim petljama, tako što je sadašnji trenutak oblikovan kako delima iz prošlosti tako i delima iz sadašnjosti; sadašnja dela oblikuju ne samo budućnost već i sadašnjost. Ova konstantna otvorenost za uvođenje sadašnjosti u uzročni proces čini slobodnu volju mogućom. Ova sloboda je simbolično prikazana u metafori koju su Budisti koristili da objasne proces: voda koja teče. Ponekad je naviranje iz prošlosti toliko jako da malo šta može da se učini sem da se izdrži, ali postoje takođe i vremena kada je tok dovoljno nežan da može da se preokrene u skoro bilo kom pravcu.
Tako, umesto promovisanja rezignirane nemoći, rano budističko shvatanje karme usredsredilo se na oslobađajući potencijal onog šta um radi u svakom trenutku. Ko si ti – odakle dolaziš – nije ni približno tako važno kao što su motivi uma u pogledu onog što radi sada. Čak iako prošlost može biti razlog za mnoge nejednakosti koje vidimo u životu, naš položaj kao ljudskih bića nije određen kartama koje su nam podeljene, jer karte mogu da se promene u svakom trenu. Mi određujemo svoj položaj time koliko dobro igramo sa kartama koje smo dobili. Ako patite, pokušate da prekinete sa neveštim mentalnim navikama koje podržavaju vraćanje tog specifičnog karmičkog obrasca. Ako vidite da drugi ljudi pate, a u poziciji ste da im pomognete, ne fokusirate se na njihovu karmičku prošlost, već na vašu karmičku priliku u sadašnjosti. Jednog dana možete se naći u istoj neprilici u kojoj su oni sada, tako da je ovde vaša prilika da se ponašate na način na koji biste želeli da se oni ponašaju prema vama kada taj dan dođe.
Verovanje da se nečije dostojanstvo meri, ne njegovom prošlošću, već delima iz sadašnjosti, suprotstavilo se indijskim tradicijama hijerarhije zasnovane na kastama, i objašnjava zašto su se rani budisti tako zdušno zabavljali na račun pretencioznost i mitologije bramana. Kao što je Buda istakao, braman bi mogao da bude superiorna osoba ne zato što je izašao iz bramanske utrobe, već samo ako bi se ponašao sa zaista dobrim namerama.
Kada čitamo o ranim budističkim napadima na kastinski sistem, i pored njihovih anti-rasističkih implikacija, deluju nam neobično. Ono što ne uspevamo da shvatimo je da oni udaraju tačno u središte naših mitova o sopstvenoj prošlosti: naših opsesija definisanjem ko smo, u smislu odakle potičemo – našom rasom, etničkim nasleđem, polom, društveno-ekonomskim poreklom, seksualnom orijentacijom – našim modernim plemenima. Mi ulažemo prekomerne količine energije u stvaranje i održavanje mitologije svog plemena, da bismo mogli da budemo ponosni na račun dobre reputacije našeg plemena. Čak i kada postanemo budisti, pleme je na prvom mesto. Mi zahtevamo budizam koji pridaje važnost našim mitovima.
Sa stanovišta karme, pak, to odakle dolazimo je stara karma nad kojom nemamo kontrolu. To što “jesmo” je maglovit koncept u najbolju ruku, i veoma štetan u najgorem slučaju, kada to koristimo da nađemo izgovore za loše motive. Vrednost plemena je samo u dobrim delima njegovih pojedinačnih članova. I kada ti dobri ljudi pripadaju našem plemenu, njihova dobra karma je njihova, ne naša. I, naravno, svako pleme ima svoje loše pripadnike, što znači da je mitologija plemena krhka stvar. A držati se bilo čega krhkog zahteva ogromno ulaganje strasti, averzije i varke, što vodi neizbežno ka mnogim štetnim delima dalje u našoj budućnosti.
Tako, budistička učenja o karmi, daleko od toga da su čudna relikvija prošlosti, jesu direktan izazov za bazičnu tendenciju – i osnovnu grešku – u modernoj kulturi. Tek onda kada se oslobodimo naše opsednutosti traženjem izvedenog ponosa u našoj plemenskoj prošlosti, i kada budemo mogli da budemo ponosni na motive koji leže u osnovi naših sadašnjih dela, moći ćemo da kažemo da je reč karma, u svom budističkom smislu, povratila svoj “prtljag”. I kada otvorimo kofere, videćemo da nam je donela poklon: poklon koji dajemo sebi i drugima kada 0dbacimo mitove o tome ko smo mi, i umesto toga možemo da budemo iskreni o tome šta radimo sa svakim momentom – istovremeno praveći napor da to radimo ispravno.